nisam znao šta je ljubav
dok nisam sedeo u čekaonici punoj
uplakanih ljudi
čekajući tebe.
nisam znao koliko mogu da volim
dok nisam primio poziv
preko kog mi javiše da si tamo.
nisam znao gde mi je srce
dok me to isto nije zabolelo
od pomisli da ću te izgubiti.
nisam znao koliko si posebna
dok nisam počeo tebe tražiti u svim drugim ženama
koje nemaju ništa tvoje.
ni kosu
ni oči
ni usne
ni pegicu u levoj šarenici
ni obrve koje su večito posvađane i svaka dlaka vodi svoju politiku.
nemaju one ni tu vatrenu osobnost
i ne pričaju pet jezika - pomalo
ne vole kišu
ili se samo pretvaraju da je vole.
ne žele da me uče plesati valcer
i nijedna me nije pitala za dozvolu da mi
našminka trepavice
i nijedna mi nije poljubila oči.
one mi nisu pevale na uvo
i nisu me zvale “samo na dva minuta”
i nisu želele da se nađemo u prolazu kod kafića.
ti si jedina
mrzela da se držimo za ruke
pila pivo s mnom
učila me da budem bolji čovek
molila me da pričam s ocem
da zagrlim majku
i da oprostim bratu.
nikad ti nije bilo malo ičega, osim vremena s mnom
nisi se žalila kad mi se ne izlazi
nisi me terala da zaboravim ortake
nisi želela da prestanem ići u klubove.
nisam znao šta je ljubav
dok nisam shvatio da možda više neću videti poludele kovrdže.
nisam znao koliko mogu da volim
dok nisam shvatio da te nisam dovoljno puta poljubio.
nisam znao gde mi je srce
dok nije ludo zaigralo misleći da si me napustila.
i nisam znao da verujem u Boga
dok ga nisam molio
da ostaneš.
